Koliko govana je chovek u stanju da proguta, dok ne kazhe "Dosta, bre, vishe!" Da ispada crna ovca over-and-over again... Da glumi budalu kako se neki, koji zaista jesu budale, a to ih boli i vredja, ne bi tako osetili... Ne mogu da verujem da se ove stvari zaista deshavaju... Jesam li to ja, kao shto kazhe moj direktor: "Sve shto ti se desi, u stvari si sam i trazhio" ili zaista imam gomilu gluposti u svojoj natalnoj karti, pa sam, jednostavno, osudjena na to? I, zaista, valjda je ta 2003-4. trebalo da bude neki breakthrough, koji ja nisam provalila, ili sam ga se samo uzhasno plashila... Da je bilo, kao shto nije, kao shto nisam imala snage, pameti, mudrosti ili vec chega, bile bi to 2 muve jednim udarcem, i verovatno ne bih sada sedela, sa skoro 32, i kuckala ovaj mail, upucen ko-zna-kome, od koga ne ochekujem ni trunku razumevanja, ni trunku podrshke, samo jedno od onih obichnih, usputnih teshenja ili saveta, koje samo govore: "Daj, ne smaraj, ne mogu da te slusham, hajde da prichamo o meni" Koliko sebichnosti u ljudskoj prirodi, koliko pokvarenosti medju ushima, koliko prljavshtine koja izlazi na povrshinu, a vide je samo oni koji pazhljivo posmatraju... I uvek je neko drugi kriv. Blagosloven je onaj koji svoju greshku shvati i prihvati, koji razume da mu se loshe stvari deshavaju jer ih je sam izazvao, juche, proshle nedelje ili pre x godina... Mada, stanje blagoslovenosti bash i ne prija kao shto zvuchi... I suze ne oslobadjaju, kao shto prichaju...
Koliko nas pogreshnih skretanja vraca na pravi put? Jesam li dostigla bonus?
Ne zhelim da bezhim. Nisam skrivila dovoljno da bih bezhala. Ne na taj nachin.
I cutim, cutim, skupljam pa zaboravljam, a jede me... grize... otkida delove utrobe... Cutim jer ukoliko bih progovorila, morala bih da se setim, da razmishljam. Cutim jer ne zhelim da opterecujem, ne zhelim da smaram, ne zhelim da ljudi pochnu da me izbegavaju zbog toga shto se vrtim u krug u svojim prichama.
Ali, ne, mislim da nisam vishe u krugu. Bar ne u onom istom. Ovaj je, nekako, drugachiji. Mislim, krug. Drugachiji od svih do sada. Drugachiji tako shto sam on-my-own. Prvi put nakon 5-10-12-13 godina. Nema pomoci. Nema ruke spasa. Nema bega. Nema izlaska. On-my-own. I nije strashno. Ne dok se ne zamislim. Ne dok jurcam k'o muva bez glave. Ne dok nemam vremena da se naspavam.
I onda neko tamo, nakon svega rechenog i uchinjenog, prebacuje loptu na mene. Ne mozhe! Ne dozvoljavam! Nisam se zato kidala! Nisam zato bacila godinu-dve-shest-sedam i bacicu josh koju, ne da bi loptica ostala na meni! A ostace. U glavama. "Kako je ona sjebana..." Jeste. Nemash pojma koliko. Ali ne u tom pravcu. Ne na nachin na koji ti mislish.
Taman je izgledalo da je definitivni kraj tirade, ne onaj kakav je trebao biti, ne onaj "sve je OK, svi smo OK, zhivot ide dalje..." sve lepo i nasmejano, ali ne sme se tirada zavrshiti ni sa lopticom u mom delu terena, jer to nije fer. Ne na ovaj nachin.
I sve vreme chujem dushebrizhnichke komentare... A u pozadini vapaji: "Stani, zaustavi se, hajde da prichamo o meni, o mom zhivotu, o mom problemu"
Veruj, prijatelju moj, ni jedan tvoj problem nije ni upola tezhak i nereshiv kao moj.
A ja sam ta koja tipka.
A ti chitash...
Koliko nas pogreshnih skretanja vraca na pravi put? Jesam li dostigla bonus?
Ne zhelim da bezhim. Nisam skrivila dovoljno da bih bezhala. Ne na taj nachin.
I cutim, cutim, skupljam pa zaboravljam, a jede me... grize... otkida delove utrobe... Cutim jer ukoliko bih progovorila, morala bih da se setim, da razmishljam. Cutim jer ne zhelim da opterecujem, ne zhelim da smaram, ne zhelim da ljudi pochnu da me izbegavaju zbog toga shto se vrtim u krug u svojim prichama.
Ali, ne, mislim da nisam vishe u krugu. Bar ne u onom istom. Ovaj je, nekako, drugachiji. Mislim, krug. Drugachiji od svih do sada. Drugachiji tako shto sam on-my-own. Prvi put nakon 5-10-12-13 godina. Nema pomoci. Nema ruke spasa. Nema bega. Nema izlaska. On-my-own. I nije strashno. Ne dok se ne zamislim. Ne dok jurcam k'o muva bez glave. Ne dok nemam vremena da se naspavam.
I onda neko tamo, nakon svega rechenog i uchinjenog, prebacuje loptu na mene. Ne mozhe! Ne dozvoljavam! Nisam se zato kidala! Nisam zato bacila godinu-dve-shest-sedam i bacicu josh koju, ne da bi loptica ostala na meni! A ostace. U glavama. "Kako je ona sjebana..." Jeste. Nemash pojma koliko. Ali ne u tom pravcu. Ne na nachin na koji ti mislish.
Taman je izgledalo da je definitivni kraj tirade, ne onaj kakav je trebao biti, ne onaj "sve je OK, svi smo OK, zhivot ide dalje..." sve lepo i nasmejano, ali ne sme se tirada zavrshiti ni sa lopticom u mom delu terena, jer to nije fer. Ne na ovaj nachin.
I sve vreme chujem dushebrizhnichke komentare... A u pozadini vapaji: "Stani, zaustavi se, hajde da prichamo o meni, o mom zhivotu, o mom problemu"
Veruj, prijatelju moj, ni jedan tvoj problem nije ni upola tezhak i nereshiv kao moj.
A ja sam ta koja tipka.
A ti chitash...
No comments:
Post a Comment